Privreda, zadrugarstvo i trgovina u Melnici


   Selo Melnica je u zadnja dva veka imala organizovano zadrugarstvo i trgovačke radnje, zemljoradnja i zanati su oduvek postojali, otvaranje rudnika uticalo je na razvijanje postojećih grana privrede.

   U vreme vladavine kneza Miloša meštani sela Melnice su imali veliki broj svinja koje su žirili po šumama oko sela, trgovali  u oblastima oko reke Dunav, kao i u Pešti i Rumuniji. Za dobijeni novac najpre je plaćan porez državi i ostatak je skromno trošen na kupovinu soli i na obnovi fonda svinja.

   U tom periodu, od 1823.godine pa kroz ceo devetnaesti vek, pojedini ovitljivi Melničani su uvek težili da otvore kakvu bakalsku radnju, ili krčmu  na svom putu koji je išao kroz ovo selo. Sve to potkrepljuju i sačuvani podaci u raznim knjigama kako poreskim tako i na tapijama po arhivama samih meštana.

   Melnica je selo sa površinom svog atara od 4150 hektara. Od ove površine pod poljoprivredom je 2970 hektara, pod šumom je površina od 1030 hektara. U svom ataru Melnica ima i neplodne zemlje na površini od 151. hektara.
Ovakvi podaci kazuju da se u ovom selu  uvek radilo kako na obradi zemlje, tako i na seči i obnovi šuma, a uz to je morala postojati i prateća trgovina, razni  dućani,  kafane i zadruge gde se narod ovog sela okupljao i snadevao  kolonijalnom robom, ili se dogovarao kako  nastaviti život organizovano  u samom selu.

   U prvo vreme kada su se  zakoni u Srbiji omogućili da pojedinci mogu otvarati svoje radnje, mali broj Melničana je imao hrabrosti da to učini, jer je prvi zvanični ukaz za otvaranje kafane nastao 1860.godine pod vladom Miloša Obrenovića. Melnica je u vremenu pred  donošenje ovakvog ukaza 1841.godine imala 221 kuću. Ukazi za otvaranje dućana su  nastali još za vreme Hati Šerifa 1830. godine, u Melnici se odmah posle toga već pojavljuju ljudi koji otvaraju dućane i uredno državi plaćaju porez.

   Prvi su imali takve dućane: Marko Matejić od 1.januara 1836.godine, on je plaćao porez od jednog groša i druga dva trgovca iz Melnice iste godine dobijaju dozvole za rad i takođe plaćaju porez od jednog groša, to su  Petar Vodić i Budimir Lazarević. Svakako treba ukazati na podatak u oblasti privrede  koji datira iz 1827.godine kada je 19 meštana iz sela Melnice doterala  476 svinja na žirenje sve do 1832.godine u udaljeno selo Adžbegovac (Staro selo-Velika Plana) u šumu koja se zvala Baničina, ovde se u jesen dogonjene svinje i hranjene žirom i tako ugojene prodavane po mestima koja su predhodno opisana.

   Melnica je odvajkada na ovoj lokaciji kao selo imala svoj organizovan život, o tome svedoči i postojanje vodenice čuvenog meštanina Melnice i velikog junaka Paulja Matejića, koja je mlela kukuruz i tako se hranio narod ovog sela. U selu su bile i druge vodenice koje su takođe tada, a i mnogo kasnije radile. Na žalost zub vremena i nailazak  novih mlinova na električnu enerigiju su potisli ovaj vid privrede ovog sela.

   U Melnici je bilo zastupljen i vinogradarstvo u drugoj polovini 19. veka, vredni  Melničani su imali zasađene vinograde domaćom sortom loze u površini od  jedan i po hektar,  druga vrsta loze doneta sa prostora  Amerike nije bila prihvaćena u Melnici. O ovome postoji sačuvan zapis izveštaja Suda Opštine melničke pod brojem 960.od dana 19. jula 1899.godine koji je  potpisan od strane tadašnjeg delovođe Mihajla M.Jovanovića, i predsednika ovog suda P.Lupšanja, overen pečatom opštine Melničke.

   Meštani Melnice su širili ostale privredne grane, sejali žitarice, sadili voćke, i podizali zasade šljive, i to isključivo domaće sorte koje su rađale obilato. Jedan od prvih mehandžija u selu Melnici bio je Pavle Zarić u periodu 1860—1868.godine. Vredno je spomenuti dućandžije koji su imali svoje dućane u Melnici, to su:

   Pavle S. Ilić 1902.godine, Đorđe Novaković 1906.godine, ovaj trgovac je svoju radnju držao do 1912.godine i ona se nalazila u mestu  Zapisu gde je sada kuća Dimitrija Pavlovića – Dikulja. Pavle Ilić trgovac je držao svoju radnju  do izbijanja prvog svetskog rata, a i kasnije dolaskom iz ropstva u kom je bio kao zarobljeni vojnik, radnja mu radila do 1922/1923.godine.

    Trgovac Petko Jovanović je držao svoj dućan u periodu od 1922.godine sve do 1937.g. Sava Paunović je imao svoju trgovačku radnju od  1929.godine sve do 1946.godine, njegova prva radnja je bila na mestu gde se sada  nalazi Dom Kulture, a zatim je preselio u zgradu u svom dvorištu.

   Boža Petrović je držao radnju u periodu od 1927.godine do početka rata 1941.godine. Jedan od trgovaca koji je najduže držao svoj dućan je Sima Rajić iz Melnice, on je započeo kao trgovac 1910.godine, i radi sve do 1941.godine, radnja mu je bila  preko  puta stare škole.     Dolaskom rata on je izvršio samoubistvo vešanjem, po priči imao je dosta novca i to mu je najednom propalo. Za ovog čoveka i trgovca vezuje se i priča koja se i danas prepričava po selu.

   Sima je za opkladu od 12 dukata i jedno pečeno jagnje, ušao u hotel “Srpsku Krunu“ na konju u Petrovcu, tadašnji načelnik ga je kaznio kaznom od jednog dukata koji je te 1910.godine vredeo 12 dinara srpskih, i druga priča je vezana za Simu Rajića, koji je na drveni most  kod gornjeg solitera u Petrovcu u nabujalu reku Mlavu takođe skočio sa konjem.

   Vodenica  čuvenog vodeničara Marka Matejića,
zbog duga javno prodata putem licitacije 1901.godine, kupcu Nikoli Brankoviću za sumu od 610 tadašnjih dinara u Melnici. Prodavci koji su držali svoje radnje za javnu prodaju duvana 1914.godine, su dvojica Melničana, Sima Rajić i Pavle S.Ilić, ovaj izveštaj je za njih dao tadašnji delovođa Mihajlo Grujić.

 

Nazad na predhodnu stranu

MELNICA I MELNICANI KROZ VREME DO DANAS © 2016 Frontier Theme

MOBILNI MENI